U 10 časova po lokalnom nevremenu krećemo sa Dobrog dola, na Bobotov kuk, najviši vrh Crne Gore visok 2523m. Već u startu dosta kasnimo zbog kiše, nevrijeme je spriječilo planirani polazak u 7 sati. Donešena je odluka da se ne odustaje osim u slučaju opasnosti tako da smo po jakoj i hladnoj kiši penjali oko tri i po sata, što je jedan od najbržih uspona uopšte. Vrijeme nam jednostavno nije dozvoljavalo da se odmorimo, čak je i pauza za ručak trajala samo desetak minuta. Zadnjih pola sata je bilo pravi alpinistički izazov za većinu planinara koji nisu navikli na ovakve ovakve uslove kao ni na konfiguraciju terena. Vjetar je nemilosrdno šibao, a kiša nije jenjavala ni pred samim vrhom, tako da je bilo jako opasno kretati se zubom litice. Olakšavajuća okolnost jedino je bila gusta magla koja nije dozvoljavala pogled na provaliju u koju bi nas doveo pogrešan korak. Na samom vrhu smo ipak zaboravili sve nedaće, osjećaj uspjeha i ponosa je nadvladao strah i hladnocu. Još jednom kotorvaroška kao i zastava Mehanizma su se vijorile na vrhu, a vec u povratku su kovani planovi za nove pohode. Nije bilo jednostavno ni sici sa takve planine, pa smo u baznom kampu bili tek u 17 časova, promrzli, gladni i mokri. Dugujemo zahvalnost opštini Kotor Varoš koja je pomogla ovaj poduhvat, kao i mnogobrojnim prijateljima planinarskog drustva Mehanizam
U 10 časova po lokalnom nevremenu krećemo sa Dobrog dola, na Bobotov kuk, najviši vrh Crne Gore visok 2523m. Već u startu dosta kasnimo zbog kiše, nevrijeme je spriječilo planirani polazak u 7 sati. Donešena je odluka da se ne odustaje osim u slučaju opasnosti tako da smo po jakoj i hladnoj kiši penjali oko tri i po sata, što je jedan od najbržih uspona uopšte. Vrijeme nam jednostavno nije dozvoljavalo da se odmorimo, čak je i pauza za ručak trajala samo desetak minuta. Zadnjih pola sata je bilo pravi alpinistički izazov za većinu planinara koji nisu navikli na ovakve ovakve uslove kao ni na konfiguraciju terena. Vjetar je nemilosrdno šibao, a kiša nije jenjavala ni pred samim vrhom, tako da je bilo jako opasno kretati se zubom litice. Olakšavajuća okolnost jedino je bila gusta magla koja nije dozvoljavala pogled na provaliju u koju bi nas doveo pogrešan korak. Na samom vrhu smo ipak zaboravili sve nedaće, osjećaj uspjeha i ponosa je nadvladao strah i hladnocu. Još jednom kotorvaroška kao i zastava Mehanizma su se vijorile na vrhu, a vec u povratku su kovani planovi za nove pohode. Nije bilo jednostavno ni sici sa takve planine, pa smo u baznom kampu bili tek u 17 časova, promrzli, gladni i mokri. Dugujemo zahvalnost opštini Kotor Varoš koja je pomogla ovaj poduhvat, kao i mnogobrojnim prijateljima planinarskog drustva Mehanizam
